ВАСА ПОМОРИШАЦ (1893-1961), БЛИСТАВИ СРПСКИ ПРЕДСТАВНИК У ЕВРОПСКОМ СЛИКАРСТВУ ИЗМЕЂУ СВЕТСКИХ РАТОВА У потрази за вечним Желео је да захвата у дубинама изворног. Да открије дуго памћење расе и смисао преношења баштине, сакралног предања. Није био обичан традиционалиста, него сликар великог естетског преокрета, надградње својствене мајсторима. Трагао је за тајном мере и проналазио је. Спојио је Исток и Запад, прошлост и будућност, експеримент и академизам. У елитним европским сликарским братствима, међу представницима тајанствених стилова своје епохе, био је међу најбољима. Разуме се, то му је најспорије признато код куће
Пише: Дејан Ђорић
У генерацији српских сликара после Паје Јовановића и Уроша Предића по занатској спремности, солидности рада и сигурности ликовног израза издваја се само један уметник. Васа Поморишац (Модош, 1893 – Београд, 1961) најблиставија је ликовна појава у међуратној уметности, ако је вреднујемо са становишта традиције. Сви други реалисти из његове генерације нису дорасли том сликару, цртачу и витражисти, који је умео да у своју естетику ненаметљиво уведе и елементе примењене уметности. Његов стил је и поред примеса експресионизма, футуризма и кубизма кристално јасан, он се винуо у сфере које су недоступне већини сликара, досегао је умеће које је почело да пада у заборав још пре његових савременика. Естетски је боравио тамо где су највећи уметници предмодернизма тражили славу, пронашао се на тлу најтежих сликарских изазова неокласициста, Енгра, прерафаелита и сецесиониста, после којих замире целовит и чист уметнички језик.
Васа Поморишац, аристократа у доба примитиваца, отмен и по наследницима, како показују портрети његовог прелепог сина и кћери, био је рођени сликар. То је убрзо открио његов сјајни учитељ Стеван Алексић, велики војвођански сликар тог периода, мада по страни од велеградских дешавања, једини који је ту могао да му дâ одговарајуће подуке. Мали аутопортрети које је насликао после боравка у његовом атељеу одају га као већ довршеног мајстора. Минхенска академија, московски музеји, Загребачка академија, Уметничко-занатска школа у Београду, чувене лондонске St Martin School of Arts и Central School of Arts и четворогодишњи боравак у Паризу, само су избрусили природни дар овог мајстора. Још као млад уметник он се витражом Свети Ђорђе из 1923. године водио у евиденцијама лондонских школа као један од неколико најбољих стваралаца међу полазницима. То су потврдиле касније и повољне критике његових изложби у Паризу и Холандији као и наименовање за професора Академије примењених уметности у поратном Београду.
СУДБИНА ИЗУЗЕТНИХ СТВАРАЛАЦА
Васа Поморишац остварио је велику синтезу модерних стилова и традиционалног, неокласичног, високоакадемског начина рада. На најбољи могући начин дао је поуку о томе који је смисао traditio израза у уметничком и идејном смислу. Пренос баштине, српске средњовековне, ренесансне и прерафаелитске догме у утопијске визије модернизма, био је могућ само захваљујући његовом огромном таленту. Посебан је у том смислу његов допринос групи „Зограф” током првог дужег боравка у Београду (1925-1935), у којој је давао главни смер, уз сликаре Живорада Настасијевића, друга са студија у Минхену, и Здравка Секулића. „Зограф” је особена појава и на европском хоризонту, велики српски прилог богатству ликовних идеја. Довољно је навести програмске реченице философа Владимира Вујића из текста „О савременој уметности” (Летопис Матице српске, 1926): „Наш живот, евроазиски у основи, стоји још увек на раскрсници којом се две велике струје и две велике чежње разилазе. Све оно што је свеже, примитивно, наивно, духовно и дубоко наше расно, све то што је за праву културу запада бесповратно изгубљено, стоји још у нагомиланим енергијама на расположењу. Чини ми се да то ваља искористити. И изгледа ми да је лако изабрати између копија западних тежњи и захватања на сопственом извору... Тако би једина права и истинита реч за наше уметнике била: буди свој.”
Упознавши и заволевши непролазни бруј фресака из српских манастира још на путовањима са професором Љубом Ивановићем, дивећи се нешто касније у Бриселу Хансу Мемлингу, насликавши Успење Богородице за олтар католичке цркве као и бројне иконе, авангардне апстракције уз реалистичке мртве природе и портрете, сликар је у свему проналазио меру. Спојио је Исток и Запад, прошлост и будућност, експеримент и академизам. Његова посвећеност изворном била је толика да је у Лондон отишао не би ли се припремио за пут у Индију и проучавање индијске културе.
Као и сваки изузетан стваралац, и овај мајстор је био оспораван. Сви који су га нападали, али и они који су га ценили, често нису видели размере његове појаве. Промашиле су у оцени покуде као и похвале, посебно негације највећих познавалаца Миодрага Б. Протића, Лазара Трифуновића и Павла Васића. Није уопште уочен Поморишчев спектакуларни естетски обрт, па његово сликарство и значај нису ни схваћени. Он није био обичан традиционалиста него сликар који је успео да свој наизглед назадни ликовни свет преокрене у најнапреднији. Како је то више пута било у двадесетом веку, после превласти авангарде уследило би затишје уз премоћ фигурације. Такав је немачки покрет „Neue Sachlichkeit” („Нова стварност”), између експресионизма и наци кунста, или магични реализам, зачет у крилу надреализма. Васа Поморишац није само ретки српски представник тих тајанствених стилова, чаробних ликовних појава, које су неговали малобројни и изабрани, припадник елитног европског братства, већ и међу најбољим у том племену. Показао је да реализам није баналан нити старомодан и да само од снаге личности (а он је био фанатик увек спреман да иде до краја) зависи шта ће се сматрати не модерним или традиционалним већ вечним.
***
Пут
Рођен је у месту Модош, данас Јаша Томић, у општини Сечањ. Сликарско школовање започео је код Стевана Алексића (1905-1911), па наставио на Минхенској академији ликовних уметности (1913-1914). Године 1914. присилно је мобилисан, али се убрзо добровољно предао Русима. После рата, 1919. уписује се на Академију умјетности у Загребу, али исте године прелази у Београд, на Уметничко-занатску школу. Следеће, 1920, одлази на сликарске студије у Лондон. Од 1925. до 1935. је у Београду. Приређује прве самосталне изложбе, бива један од оснивача групе „Зограф”. Од 1935. до 1939. је у Паризу. За професора Академије ликовних уметности у Београду постављен је 1942. Године 1950. постаје професор Академије примењених уметности. Од 1940. члан је Удружења „Лада”, од 1944. Удружења ликовних уметника Србије.
Преминуо је у Београду 1961.
***
„Зограф”
Године 1930, заједно са Живорадом Настасијевићем (рођеним братом песника Момчила Настасијевића), у Београду оснива уметничку групу „Зограф”, која ће постојати и деловати до 1940. Поред њих двојице, групу су чинили сликари Здравко Секулић, Јосип Цар, Илија Коларовић, Светолик Лукић, Радмила Милојковић, као и архитекте Богдан Несторовић и Бранислав Којић. Били су дубоко загледани у сакрално предање, нарочито у српско и византијско наслеђе. Модернистичка критика их је дочекала готово непријатељски, али то их није поколебало. Група је оставила важан траг у српској и европској историји ликовних идеја.
У генерацији српских сликара после Паје Јовановића и Уроша Предића по занатској спремности, солидности рада и сигурности ликовног израза издваја се само један уметник. Васа Поморишац (Модош, 1893 – Београд, 1961) најблиставија је ликовна појава у међуратној уметности, ако је вреднујемо са становишта традиције. Сви други реалисти из његове генерације нису дорасли том сликару, цртачу и витражисти, који је умео да у своју естетику ненаметљиво уведе и елементе примењене уметности. Његов стил је и поред примеса 
експресионизма, футуризма и кубизма кристално јасан, он се винуо у сфере које су недоступне већини сликара, досегао је умеће које је почело да пада у заборав још пре његових савременика. Естетски је боравио тамо где су највећи уметници предмодернизма тражили славу, пронашао се на тлу најтежих сликарских изазова неокласициста, Енгра, прерафаелита и сецесиониста, после којих замире целовит и чист уметнички језик.
сликар тог периода, мада по страни од велеградских дешавања, једини који је ту могао да му дâ одговарајуће подуке. Мали аутопортрети које је насликао после боравка у његовом атељеу одају га као већ довршеног мајстора. Минхенска академија, московски музеји, Загребачка академија, Уметничко-занатска школа у Београду, чувене лондонске St Martin School of Arts и Central School of Arts и четворогодишњи боравак у Паризу, само су избрусили природни дар овог мајстора. Још као млад уметник он се витражом Свети Ђорђе из 1923. године водио у евиденцијама лондонских школа као један од неколико најбољих стваралаца међу полазницима. То су потврдиле касније и повољне критике његових изложби у Паризу и Холандији као и наименовање за професора Академије примењених уметности у поратном Београду.
Васа Поморишац остварио је велику синтезу модерних стилова и традиционалног, неокласичног, високоакадемског начина рада. На најбољи могући начин дао је поуку о томе који је смисао traditio израза у уметничком и идејном смислу. Пренос баштине, српске средњовековне, ренесансне и прерафаелитске догме у утопијске визије модернизма, био је могућ само захваљујући његовом огромном таленту. Посебан је у том смислу његов допринос групи „Зограф” током првог дужег боравка у Београду (1925-1935), у којој је давао главни смер, уз сликаре Живорада Настасијевића, друга са студија у Минхену, и Здравка Секулића. „Зограф” је особена појава и на европском хоризонту, велики српски прилог богатству ликовних идеја. Довољно је навести програмске реченице философа Владимира Вујића из текста „О савременој уметности” (Летопис Матице српске, 1926): 
„Наш живот, евроазиски у основи, стоји још увек на раскрсници којом се две велике струје и две велике чежње разилазе. Све оно што је свеже, примитивно, наивно, духовно и дубоко наше расно, све то што је за праву културу запада бесповратно изгубљено, стоји још у нагомиланим енергијама на расположењу. Чини ми се да то ваља искористити. И изгледа ми да је лако изабрати између копија западних тежњи и захватања на сопственом извору... Тако би једина права и истинита реч за наше уметнике била: буди свој.”
свему проналазио меру. Спојио је Исток и Запад, прошлост и будућност, експеримент и академизам. Његова посвећеност изворном била је толика да је у Лондон отишао не би ли се припремио за пут у Индију и проучавање индијске културе.
сликарство и значај нису ни схваћени. Он није био обичан традиционалиста него сликар који је успео да свој наизглед назадни ликовни свет преокрене у најнапреднији. Како је то више пута било у двадесетом веку, после превласти авангарде уследило би затишје уз премоћ фигурације. Такав је немачки покрет „Neue Sachlichkeit” („Нова стварност”), између експресионизма и наци кунста, или магични реализам, зачет у крилу надреализма. Васа Поморишац није само ретки српски представник тих тајанствених стилова, чаробних ликовних појава, које су неговали малобројни и изабрани, припадник елитног европског братства, већ и међу најбољим у том племену. Показао је да реализам није баналан нити старомодан и да само од снаге личности (а он је био фанатик увек спреман да иде до краја) зависи шта ће се сматрати не модерним или традиционалним већ вечним.
